Ovi implantati se označavaju kao imedijatni zbog činjenice da se opterećuju (stavljaju u upotrebu) odmah nakon ugradnje. U periodu neposredno nakon ugradnje implantata izrađuje se i postavlja privremena krunic ili most. Nakon perioda oseointegracije (spajanja implantata i kosti) izrađuje se trajna nadoknada.

Ovi implanti se, kao što im i samo ime kaže, ugrađuje u dve faze. U prvoj fazi, implantat se postavlja na svoje mesto u kosti vilice. Nakon toga on se prekriva sluzokožom i u takvom stanju stoji do završetka oseointegracije. Ovaj period je različit i iznosi od 4 do 6 meseci. U drugoj fazi vrši se otkrivanj implantata i izrada trajne protetstke nadoknade (krunica ili most).

Ovi implantati predstavlaju one promera manjih od 3mm. Naime, ovi implantati su manjeg prečnika od strandardnih implantata (koji su najčešće promera od 4 do 5mm). Najčešća upotreba ovih implanatat je kod onih pacijenata koji imaju totalnu bezubost. Nakon ugradnje ovih implanata vrši se izrada i postavljanje posebno napravljenih totalnih proteza. Ove proteze su mnogo manjih dimenzija u poređenju sa klasičnim protezama jer njihova stabilnost ne zavisi od površine na koju naležu, već od konekcije sa ugrađenim mini implantatima.

U nekim situacijama ugradnje implantata desi se da je deo implanmtata "ogoljen" tj. da dolazi u direktan kontakt ili sa sluzokožom ili sa periostom. Kako ovo može uticati na proces zarastanja i povezivanja implantata sa kosti (proces oseointegracije), to je veoma bitno da se ovi delovi implantata "pokriju".

Zbog toga doktori u ordinaciji MojStomatolog u tim situacijama pristupaju postavljanju veštačkih zamenika za kost. Na animaciji ispod možete videti kako to izgleda u praksi:

Za ugradnju implantata neophodna je kako širina, tako i odgovarajuća visina koštanog tkiva. U situacijama kada neki od ovih uslova nije zadovoljen, može se pristupiti dodavanju koštanog tkiva. Ovo se najčešće radi transplantacijom koštanih graftova uzetih sa druge lokacije istog pacijenta ili primenom koštanog tkiva ili njihovih veštačkih zamenika.

Međutim, u predelu bočnih zuba gornje vilice često ova metoda nije moguća. Naime, često se dešava da nakon vađenja zuba dolazie do procesa pneumatizacije maksilarnog sinusa. Drugim rečima sinus se širi, dok se pod spušta. Na ovaj način smanjuje se raspoloživa visina koštanog tkiva na prostoru predviđenim za ugradnju implantata.

U ovakvim situacijama indikovana je sinus-lift operacija. Ovom procedurom pristupa se sinusnoj šupljini i odiže se sluzokoža sa poda sinusa. Novonastali prostor popunjava se zamenicima za kost. Na ovaj način dobija se neophodno koštano tkivo čime se omogućava implantna terapija.

Odizanju sluzokože sinusa moguće je pristupiti na dva načina. Prvi opisani u stručnoj literaturi i najčešće primenjivan je lateralni pristup. Ovaj pritup oznčava stvaranja "prozora" sa strane sinusne šupljine (pogledati snimak ispod), nakon čega se posebnim instrumentima polako odiže sluzokoža poda sinusa. Drugi pristup je tzv. transkrestalni. Ovim načinom stvraju se male trepenacije u alveolarnom grebenu. Ove trepenacije idu skoro do samog poda sinusa. Nakon toga se posebnim instrumentima potiskuje tanki sloj koštanog tkiva sa sluzokožom u sinus, čime se odiže pod sinusa. Nakon toga se u tako pripremljeni otvor ubacuju veštački zamenici.