Dentalni ili zubni implantati su, od predstavljanja stručnoj javnosti davne 1985. godine, dobili i dobijaju sve veću popularnost. Najprostije rečeno, implantat predstavlja veštačku zamenu za koren zuba. Glavne indikacije za njihovo postavljanje su slučajevi krezubosti i bezubosti tj. slučajevi gdje nedostaju neki ili svi zubi.
Velika popularnost i veliki broj pacijenata čiji se problemi rešavaju implantnom terapijom, neminovno dovodi i do povećanog broja komplikacija. Iako se greške prilikom ugradnje implantata mogu javiti u bilo kojoj fazi, od proizvodnje implantata, planiranja njegovog postavljanja pa sve do postupka postavljanja definitivne krunice na samom implantatu, ipak se najčešće greške javljaju prilikom postavljanja implantata (hirurška faza) i prilikom izrade krunice ili neke druge nadoknade na njima (protetska faza).
Hirurške komplikacije mogu biti lakše, gde spadaju otok, nelagodnost i/ili bol nakon hirurške intervencije, koje se normalno javljaju par dana nakon nje. Ova vrsta komplikacija se javlja u nekim slučajevima i veoma lako se rešavaju odgovarajućom medikamentoznom terapijom. Mnogo težu komplikaciju predstavlja loše postavljen implantat. Ova komplikacija nastaje usled lošeg planiranja ili nedovoljne stručnosti hirurga. Oseointegrušući implantati, koji se danas najčešće koriste, najbolje podnose pritiske koje se prenose aksijalnim putem. Ukoliko dođe do lošeg postavljanja implantata, povećavaju se lateralne sile, koje mogu dovesti do gubitka istog. Pored ovoga, loše postavljeni implantati otežavaju naknadnu protetsku rehabilitaciju tj. otežavaju dobijanje prirodnog izgleda zubnog niza. Brzi rad i prisustvo infekcije takođe mogu dovesti do gubitka implantata. U prvom slučaju brz rad dovodi do veće temperature u kosti. Ovo za posledicu ima da se u rani stvara fibrozno, a ne koštano tkivo, koje je neophodno da bi se implantat primio u kosti. U drugom slučaju, prisustvo infekcije dovešće do odbacivanja implantata. Pored ovih, lošim postavljanjem implantata povećavaju se šanse za povredom anatomskih struktura (nervi, krvni sudovi, sinus,drugi zubi).
Protetske komplikacije podrazumevaju one komplikacije koje nastaju u procesu izrade neke od nadoknada kojima se rešava izvorni problem pacijenta. U većini slučajeva ova faza implatne terapije prolazi bez komplikacija ukoliko se ona pažljivo isplanira i kada se velika pažnja obrati na detalje. Međutim, i pored ovoga komplikacije se dešavaju. Jedna od komplikacija predstavlja lom protetske nadoknade. Ovo se najčešće dešava usled tankog sloja materijala od kojeg je napravljena nadoknada. Druga česta komplikacija je slabljenje zavrtnja koji povezuje nadoknadu sa implantatom. Kako u svim ovim situacijama dolazi do oštećenja vidljivog dela nadoknade, to je njegova zamena izvodljiva.
Pored ovih komplikacija treba navesti još jednu vrstu komplikacija, koja, za razliku od predhodnih, u potpunosti zavisi od pacijenta. Ovde pre svega mislim na održavanje oralne higijene. Ukoliko se ne vodi stroga higijena, veoma lako može doći do infekcije periimplantne gingive. Kako je spoj mekih tkiva i implantata i dalje najslabija tačka svih implantata, to će se infekcija, nastala u ovoj regiji, vrlo brzo i lako raširiti do koštanog tkiva. Jednom, kada infekcija dospe do kosti, ona se brzo širi. Kako implantati, za razliku od zuba, nema živce, to organizam neće primetiti prisustvo infekcije. Ovo će na kraju dovesti do gubitka implantatai dobrog dela koštanog tkiva.