Nesto više o zubima

Kao što je već rečeno, zubi predstavljaju kalcifikovane organe, smeštene u koštanim alveolama gornje i donje vilice. Ovde će ukratko biti objašnjena njihova funkcija u organizmu čoveka, zbog čega se i smatraju posebnim organima.

Gleđ predstavlja najtvrđe tkivo čovečjeg i životinjskog organizma. Iako površina gleđi izgleda glatka i sjajna, ona je zapravo blago talasasta, usled prisustva malih udubljenja. Ta udubljenja se označavaju kao perikimate. Što se tiče hemijskog sastava gleđi, ona se težinski sastoji iz 92-98% mineralne, 1-4% organske materije i 3-4% vode. Od minerala najzastupljeniji su kalcijum i fosfor. Takođe, zbog svoje važnosti, treba istaći i prisustvo fluora, iako je njegovo prisustvo u minimalnim količinama. Osnovnu jedinicu, iz koje je izgrađena gleđ, prestavlja mineral htidroksil-apatit. Veliki broj ovih minerala grupisan je u jednu gleđnu prizmu. Broj prizmi, iz koji je sastavljena gleđ zuba, zavisi pre svega od veličine zuba tj. da li se radi o sekutićima ili kutnjacima, i kreće se od 5 do 12 miliona. Hidroksil-apatit nije otporan na dejstvo kiselina (zbog čega je gleđ i podložna nastanku karijesa), ali se hidroksilna grupa u njemu može zameniti drugim jonima, kao npr. sa fluorom. Tada se dobija fluoro-apatit, koji je mnogo otporniji na dejstvo kiselina. Odatle i potiče antikarijesno dejstvo fluora. Osnovna boja gleđi stalnih i mlečnih zuba se razlikuje, a potiče zapravo od boje dentina. Boja mlečnih zuba je više plavičasto-bela, dok boja stalnih zuba pre svega zavisi od stepena mineralizacije gleđi. Ukoliko je ona bolje mineralizovana, bolje će propuštati svetlosne zrake i zub će imati žućkasto-belu boju, koja potiče od žućkaste boje dentina. Lošije mineralizovana gleđ ne propušta svetlost do dentina, te će takvi zubi imati sivo-belu boju.

Dentin predstavlja žućkasto-belo, elastićno tvrdo zubno tkivo, koje čini najveći deo zuba. Dosta nalikuje kosti ali se od nje razlikuje po tome što ne sadrži ćelije. Za razliku od gleđi, koja svojom velikom tvrdoćom omogućava žvakanje i kidanje hrane, dentin svojom elastičnošću omogućava potporu gleđi i tako sprečava njeno pucanje. Po svom hemijskom sastavu, dentin se razlikuje od gleđi po tome što sadrži manje neorganskih materija. Dentin je sastavljen od 66-72% neorganskih i 28-34% organskih materija i vode. Od neorganskih materija najveći procenat zauzima kalcijum-fosfat.

Cement zuba predstavlja tvrdo zubno tkivo koje je najsličnije koštanom tkivu. Dosta je mekši od gleđi i dentina. Ta "mekoća" potiče iz činjenice da je u cementu svega 55% neorganske materije, dok ostatak čine organske materije i voda. Sam cement nastaje dejstvom specijalizovanih ćelija tzv. cementoblasta. Cement, u predelu vrata zuba, prelazi u gleđ. Ta prelaz može biti trojak. U 60% cement prelazi preko gleđi, u 30% oni se dodiruju a u 10% postoji razmak između njih, i tada je dentin u tom predelu ogoljen.

Gingiva se, prema svom položaju, može podeliti na: slobodnu, interdentalnu i pripojnu. Slobodna gingiva predstavlja deo gingive koji nije pripojen za kost. Ona se nalazi oko zuba i obuhvata ga u vidu kragne. Na preseku ima trouglast oblik. Zid okrenut ka zubu, zajedno sa zubom, čine jedan žleb, koji se označava kao gingivalni i prosečne je dubine oko 2 mm. Dubina ovog žleba se menja kod oboljenja, kao kod npr. parodontopatije. Zbog toga njegovo merenje prestavlja dobar pokazatelj stepena parodontopatije. Interdentalna gingiva nalazi se između zuba. Na preseku je polumesečastog oblika, jer iznad nje zubi normalno ostvaraju kontakt. Pripojna gingiva je, kao što joj i samo ime kaže, vezana za kost. Svetlo-ružičaste boje je i jasno se razlikuje od okolne sluzokože.

Parodoncijum predstavlja potporni aparat zuba, i čine ga: gingiva, alveola (vilična kost), periodoncijum i cement zuba. Položaj zuba u njegovoj alveoli omogućava prisustvo velikog broja vlakana, označenih kao periodontalna vlakna. Ona su smeštena u prostor između alveole zuba i samog zuba. Taj prostor (periodontalni prostor) veličine je od 0,06 do 0,10 mm kod normalnog zuba. Periodontalna vlakna su upredena i porede se sa konopcem. Kada je zub van funkcije, ta vlakna su olabavljena i talasastog su izgleda. Raspoređena su svuda oko zuba i to u svim pravcima. Time je omogućeno odupiranje zuba silama iz svih pravaca.

Alveola zuba predstavlja deo kosti donje i gornje vilice u kojoj su usađeni zubi tj. njihovi korenovi. Najveći deo kosti vilice izgrađen je od mekše kosti. U takvoj kosti su usađene alveole, koje su napravljene od nešto kompaktnije, tvrđe kosti. Ovo je veoma važno jer su periodontalna vlakna povezana sa jedne strane sa alveolom a sa druge sa cementom zuba. Ukoliko alveola ne bi bila dovoljno čvrsta, funkcija ovih vlakana ne bi bila moguća.