Imedijatna ugradnja implantata

Dentalni implantati već godinama predstavljaju standardnu proceduru nadoknađivanja jednog, više ili svih zuba u vilici. Iako se slobodno može kazati da nema savršenog zamenika za prirodan zuba, to se takođe može kazati da je implantat danas najbolje rešenje za zamenu nepostojećeg zuba.

Ukratko rečeno, dentalni implantat predstavlja zamenu za koren zuba. Iako su u početku i zamišljeni da menjaju čitav zub, istraživanjima i rezultatima koji su pokazali ovakvi implantati, došlo se do zaključka da najbolje rezultate za zamenu zuba daju implantatno-protetske nadoknade koje se sastoje od 3 dela: koštanog dela (implantata), transmukoznog dela (suprastrukture) i vidljivog dela (krunice).

Iako su indikacije za implantate različite, često se dešava da je implatna terapija indikovana u situacijama kada je zub ili deo zuba još uvek prisutan u vilici. U odnosu na sam akt vađenja zuba, postavljanje implantata može se uraditi na imedijatno, rano i kasno. Imedijatna ugradnja implanta označava hiruršku intervenciju kada se implant ugrađuje u koštano tkivo neposredno nakon ekstrakcije zuba.

Indikacije za ovakvu neposrednu ugradnju implantata mogu biti raznoliki, a najčešće su: oštećeni zubi koji se ne mogu restaurirati na kvalitetan način, traumatski gubitak zuba uz minimalno oštećenje koštanih i mekih tkiva, nemogućnost endodontskog lečenja zuba i brojne druge.

Ipak, treba napomenuti da postoje i neke kontraindikacije za ovu vrstu intervencija: znaci zapaljenja na mestu planiranog implantata, rana nakon vađenja zuba ima veliki koštani defekt, nepovoljna veličina rane za oblik i veličinu planiranog implantata itd.

Za razliku od imedijatne ugradnje implantata, kasna ugradnja podrazumeva postavljanje nekog zamenika za kost u ranu koja nastanje nakon vađenja zuba. Svrha ovih zamenika jeste da u što većoj meri smanje atrofiju koštanog tkiva koja nastaje nakon vađenja zuba. Nakon ove intervencije čeka se od 4 do 6 meseci, kako bi se organizovala i stvorila nova kost u kojoj će implantat moći da se ugradi. Tek nakon ovog perioda pristupa se ugradnji implantata.

Iz ovoga se izvode glavne prednosti neposredne ugradnje implantata. U istom aktu se i vadi zub i postavlja njegov zamenik. Ovakva vrsta intervencija naročito je poželjna u slučajevima kada treba da se izvadi zub u estetskoj regiji (najčešće gornji sekutići) te ne čudi sve veći broj ovako postavjenih implantata.

Ipak, treba imati na umu da za dobre rezultate, naročito u hirurgiji, treba imati strpljenja, te sa nekim intervencijama ne treba žuriti, naročito u onim situacijama koje nisu indikovane za neposrednu ugradnju implantata. Svrha postavljanja implantata odavno nije više samo bilo kakva zamena za zub, već se u današnje vreme sve više teži ka dobijanju savršenog estetskog rezultata. Da bi se to i postiglo, neophodno je kako vreme, tako i strpljenje.

Posted:

Ocuvanje kostanog tkiva - augmentacija kosti

cv04Alveola i alveolarni greben su koštana tkiva koja se nalaze oko zuba i koja zavise od njih. Upravo su zubi preko alveolarne kosti povezani sa vilicom. Volumen kao i oblik alveolarne kosti pre svega zavisi od oblika zuba, pravca njegovog nicanja kao i njegovog položaja. Uklanjanje tj. veđenje zuba dovodi do atrofičnih promena u alveolarnom nastavku. Gubitkom zuba i alveolarna kost gubi svoju ulogu te dolazi do njenog povlačenja.

Ekstrakcija zuba predstavlja jednu od najčešće izvođenih stomatoloških intervencija. Generalno, ekstrakciona rana zarasta bez smetnji. Međutim, nakon takvog zarastanja dolazi do resorpcije tj.do razgradnje kosti. Ona otpočinje neposredno nakon ekstrakcije zuba i dovodi do gubitka do čak 60% horizontalne i vertikalne dimenzije alveolarnog grebena u prve 2 godine. Najveći deo gubitka kosti uočava se sa bukalne strane (strane prema obrazu) i dešava se u prvih 3 meseca nakon vađenja zuba. Ovi procesi dovode do stvaranja užeg i nižeg grebena, što rezultira pomeranju centra grebena u nepčanom/jezičnom smeru. Defekat, nastao ektrakcijom zuba, može biti i veći usled oboljenja periodoncijuma, endodontskih lezija ili traume zuba koji se vadi.

Gubitak alveolarne kosti, osim u nekim ekstremnim slučajevima, do sada nije predstavljao problem na koji je većina stomatologa obraćala pažnju. Međutim, razvojem estetske stomatologije u poslednjoj dekadi kao i sve većih zahteva pacijenata u pogledu estetike, problem gubitka kosti nakon ekstrakcije zuba, pogotovo u predelu prednjih zuba, postao je značajan. Dovoljna količina kosti kao i povoljan oblik alveolarnog grebena predstavljaju preduslove za postizanje optimalne funkcionalne i estetske protetske nadoknade. Pored problema koje gubitak visine i širine alveolarnog grebena stvara u protetici, oni se javljaju i u hirurgiji tj. implantologiji. Dentalni implanti imaju visok stepen uspešnosti kako u krezubim tako i u potpuno bezubim vilicama, ali za njihovo postavljanje neophodna je kako visina tako i odgovarajuća širina alveolarnog grebena.

Vađenjem zuba alveolarna kost, u kojima su smešteni zubi, gubi na svojoj veličini. Neki faktori koji dodatno utiču na gubitak kosti su: pušenje, ispiranje hlorheksidinom i podizanje režnja.
– Zarastanje rane nakon vađenja zuba zavisi od brojnih celularnih i molekularnih reakcija da bi se odigrao bez poteškoća. Tačan mehanizam uticaja pušenja na proces zarastanja nije u potpunosti poznat, ali se deo negativnog uticaja pripisuje se nikotinu, koji je veoma potetna citotoksična supstanca. Očekuje se i do 0,5 mm veća atrofija alveolarnog grebena kod pušača nego kod nepušača.
– Grupa naučnika je 1994. ispitivala uticaj hlorheksidina na proces zarastanja nakon ekstrakcije zuba. Kod pacijenata koji su 30 dana ispirali usta hlorheksidinom (prije vađenja zuba) uočeno je povećanje koštane gustine dok je gubitak visine alveolarne kosti bio neznatan.
– Brojna istraživanja ispituju uticaj podizanja režnja (podizanje sluzokože i ogoljavanje kosti) u toku ekstrakcije zuba na stepen atrofije alveolarnekosti. U ovim istraživanjima došlo se do rezultata da odizanje režnja dovodi do povećane atrofije (u iznosu od oko 0,6 mm) u odnosu na prosečne vrednosti. Smatra se da ovaj postupak utiče na proces zarastanja time što kompromituje prokrvljenost rane i na taj način smanjuje sposobnost tkiva da zaraste.

U cilju smanjenja atrofije alveolarne kosti, uveden je veći broj biokompatibilnih materijala. Tu spadaju:
cv06– Autogeni graftovi ili autograftovi su materijali tj. tkiva koja se uzimaju sa jedne i premeštaju se na drugu lokaciju unutar iste osobe.
– Alograftovi su materijali koji se dobijaju od donora druge osobe.
– Ksenograftovi su materijali koji se dobijaju od donora koji pripada drugoj vrsti(npr. deproteinizovani minerali dobijeni iz goveđe kosti).
– Aloplastični materijali su sintetski stvoreni, inertni materijali koji se koriste kao zamenici za koštane graftove.

Uspešnost ovih materijala u očuvanju kosti nakon vađenja zuba dokazana je u brojnim naučnim radovima. Prosečna širina alveolarnog grebena pre vađenja zuba iznosi oko 12 mm, dok nakon vađenja zuba iznosi 5,9 mm (prosečni gubitak iznosi 4,3 mm). Korišćenjem materijala za očuvanje kosti ovaj gubitak se smanjuje na 2,5 mm.

Iako upotreba ovih materijala ne predstavlja standard u svakodnevnoj stomatološkoj praksi, povećani estetski zahtevi pacijenata kao i sve veća ekspanzija implantata dovešće do toga da se materijali za očuvanje alveolarne kosti nakon ekstrakcije zuba uvedu u stomatološku svakodnevnicu.

Posted: