Izbijeni zubi - ima li im spasa?
U nekim slučajevima pada ili neke druge mehaničke povrede (naročito kod dece) može doći do izbijanja čitavog zuba iz njegovog mesta u vilici. Ova vrsta povreda isključivo se primenjuje kod jednokorenih zuba. Ovo je i logično jer višekoreni zubi imaju uglavnom raširene korene, te su samim tim mnogo bolje učvršćeni u svoj alveoli. Sa druge strane, češća pojava ovih povreda kod dece objašnjava se time da korenovi njihovih zuba ili nisu završili rast (kada su u pitanju stalni zubi) ili je počeo proces razgradnje istih (mlečni zubi).
Do izbijanja zuba van alveole može doći na brojne načine. Ipak, tri su najčešća:
- Kao što je već rečeno, do izbijanja zuba može doći kao posledica neke traume. To su najčešće pad na bradu, udarac pesnicom, saobraćajne nesreće i slično;
- Do izbijanja takođe može doći usled greške stomatologa tj. kada stomatolog greškom izvadi pogrešan zub;
- Treća mogućnost jeste da se zub namerno izvadi, jer je to jedini način da se zub izleči. Posle terapije zub se vraća u svoju alveolu.
Kada dođe do traumatskog izbijanja zuba, onda treba reagovati odmah. Izbijeni zub treba staviti u neku čistu posudu i trebalo bi ga održavati u vlažnoj sredini. Za ovakve slučajeve najbolje bi bilo da se za to koriste specijalizovane tečnosti. Međutim, kako nam gotovo nikad nisu pri ruci kada nam trebaju, to u ove svrhe najbolje može poslužiti občno mleko. U krajnjem slučaju može se koristiti pljuvačka povređenog. Dalje, povređenog treba, zajedno sa zubom, što pre odvesti kod stomatologa. U ordinaciji se zub čisti od eventualnih nečistoća, vraća u alveolu zub i fiksira za oklone zube.
Kada je u pitanju greška stomatologa, prognoza je nešto bolja, jer je zub najmanje oštećen i „kontaminiran“. Takav zub se odmah vraća u svoju alveolu. Kao i kod izbijanja druge etiologije i ovde se zub mora fiksirati za okolne zube.
Kod namernog vađenja zuba, stomatolog izvađeni zub, u najkraćem mogućem vremenu, podvrgava terapiji. Posle toga, vraća ga u alveolu, nakon koje vrši imobilizaciju.
Kod izbijanja zuba, najveći problemi predstavljaju kontaminacija, dužina vremena koje protekne od izbijanja do replantacije zuba kao i stepen oštećenja tkiva. Svi traumatsko izvađeni zubi su kontaminirani, pa njihov tretman obuhvata obaveznu primenu antibiotika i, ako su bili u kontaktu sa spoljnom sredinom, antitetanusnu zaštitu. Znatno veće šanse na uspeh imaju zubi koji su bili, od momenta povređivanja, u vlažnoj sredini jer, ukoliko su bili na suvom, ostaci periodoncijuma na zubu se suše i oštećuju.
Faktor vremena je od esencijalne važnosti. Smatra se da se i pod najpovoljnijim uslovima replantacija završava određenim stepenom resorpcije ako je zub proveo više od 30 minuta van alveole. Ako je ovaj period duži od 2 sata, resorpcija korena je neizbežna.
Kao što je već napomenuto, svi replantirani zubi moraju se fiksirati. Period fiksacije, koji se postiže postavljanjem žice sa unutrašnje strane zuba i koja mora da obuhvati barem po jedan zub sa obe strane, treba da iznosi oko 2 nedelje.