Imedijatna ugradnja implantata

Dentalni implantati već godinama predstavljaju standardnu proceduru nadoknađivanja jednog, više ili svih zuba u vilici. Iako se slobodno može kazati da nema savršenog zamenika za prirodan zuba, to se takođe može kazati da je implantat danas najbolje rešenje za zamenu nepostojećeg zuba.

Ukratko rečeno, dentalni implantat predstavlja zamenu za koren zuba. Iako su u početku i zamišljeni da menjaju čitav zub, istraživanjima i rezultatima koji su pokazali ovakvi implantati, došlo se do zaključka da najbolje rezultate za zamenu zuba daju implantatno-protetske nadoknade koje se sastoje od 3 dela: koštanog dela (implantata), transmukoznog dela (suprastrukture) i vidljivog dela (krunice).

Iako su indikacije za implantate različite, često se dešava da je implatna terapija indikovana u situacijama kada je zub ili deo zuba još uvek prisutan u vilici. U odnosu na sam akt vađenja zuba, postavljanje implantata može se uraditi na imedijatno, rano i kasno. Imedijatna ugradnja implanta označava hiruršku intervenciju kada se implant ugrađuje u koštano tkivo neposredno nakon ekstrakcije zuba.

Indikacije za ovakvu neposrednu ugradnju implantata mogu biti raznoliki, a najčešće su: oštećeni zubi koji se ne mogu restaurirati na kvalitetan način, traumatski gubitak zuba uz minimalno oštećenje koštanih i mekih tkiva, nemogućnost endodontskog lečenja zuba i brojne druge.

Ipak, treba napomenuti da postoje i neke kontraindikacije za ovu vrstu intervencija: znaci zapaljenja na mestu planiranog implantata, rana nakon vađenja zuba ima veliki koštani defekt, nepovoljna veličina rane za oblik i veličinu planiranog implantata itd.

Za razliku od imedijatne ugradnje implantata, kasna ugradnja podrazumeva postavljanje nekog zamenika za kost u ranu koja nastanje nakon vađenja zuba. Svrha ovih zamenika jeste da u što većoj meri smanje atrofiju koštanog tkiva koja nastaje nakon vađenja zuba. Nakon ove intervencije čeka se od 4 do 6 meseci, kako bi se organizovala i stvorila nova kost u kojoj će implantat moći da se ugradi. Tek nakon ovog perioda pristupa se ugradnji implantata.

Iz ovoga se izvode glavne prednosti neposredne ugradnje implantata. U istom aktu se i vadi zub i postavlja njegov zamenik. Ovakva vrsta intervencija naročito je poželjna u slučajevima kada treba da se izvadi zub u estetskoj regiji (najčešće gornji sekutići) te ne čudi sve veći broj ovako postavjenih implantata.

Ipak, treba imati na umu da za dobre rezultate, naročito u hirurgiji, treba imati strpljenja, te sa nekim intervencijama ne treba žuriti, naročito u onim situacijama koje nisu indikovane za neposrednu ugradnju implantata. Svrha postavljanja implantata odavno nije više samo bilo kakva zamena za zub, već se u današnje vreme sve više teži ka dobijanju savršenog estetskog rezultata. Da bi se to i postiglo, neophodno je kako vreme, tako i strpljenje.

Posted:

Komplikacije implantata

Dentalni ili zubni implantati su, od predstavljanja stručnoj javnosti davne 1985. godine, dobili i dobijaju sve veću popularnost. Najprostije rečeno, implantat predstavlja veštačku zamenu za koren zuba. Glavne indikacije za njihovo postavljanje su slučajevi krezubosti i bezubosti tj. slučajevi gdje nedostaju neki ili svi zubi.

pr01Velika popularnost i veliki broj pacijenata čiji se problemi rešavaju implantnom terapijom, neminovno dovodi i do povećanog broja komplikacija. Iako se greške prilikom ugradnje implantata mogu javiti u bilo kojoj fazi, od proizvodnje implantata, planiranja njegovog postavljanja pa sve do postupka postavljanja definitivne krunice na samom implantatu, ipak se najčešće greške javljaju prilikom postavljanja implantata (hirurška faza) i prilikom izrade krunice ili neke druge nadoknade na njima (protetska faza).

Hirurške komplikacije mogu biti lakše, gde spadaju otok, nelagodnost i/ili bol nakon hirurške intervencije, koje se normalno javljaju par dana nakon nje. Ova vrsta komplikacija se javlja u nekim slučajevima i veoma lako se rešavaju odgovarajućom medikamentoznom terapijom. Mnogo težu komplikaciju predstavlja loše postavljen implantat. Ova komplikacija nastaje usled lošeg planiranja ili nedovoljne stručnosti hirurga. Oseointegrušući implantati, koji se danas najčešće koriste, najbolje podnose pritiske koje se prenose aksijalnim putem. Ukoliko dođe do lošeg postavljanja implantata, povećavaju se lateralne sile, koje mogu dovesti do gubitka istog. Pored ovoga, loše postavljeni implantati otežavaju naknadnu protetsku rehabilitaciju tj. otežavaju dobijanje prirodnog izgleda zubnog niza. Brzi rad i prisustvo infekcije takođe mogu dovesti do gubitka implantata. U prvom slučaju brz rad dovodi do veće temperature u kosti. Ovo za posledicu ima da se u rani stvara fibrozno, a ne koštano tkivo, koje je neophodno da bi se implantat primio u kosti. U drugom slučaju, prisustvo infekcije dovešće do odbacivanja implantata. Pored ovih, lošim postavljanjem implantata povećavaju se šanse za povredom anatomskih struktura (nervi, krvni sudovi, sinus,drugi zubi).

pr02Protetske komplikacije podrazumevaju one komplikacije koje nastaju u procesu izrade neke od nadoknada kojima se rešava izvorni problem pacijenta. U većini slučajeva ova faza implatne terapije prolazi bez komplikacija ukoliko se ona pažljivo isplanira i kada se velika pažnja obrati na detalje. Međutim, i pored ovoga komplikacije se dešavaju. Jedna od komplikacija predstavlja lom protetske nadoknade. Ovo se najčešće dešava usled tankog sloja materijala od kojeg je napravljena nadoknada. Druga česta komplikacija je slabljenje zavrtnja koji povezuje nadoknadu sa implantatom. Kako u svim ovim situacijama dolazi do oštećenja vidljivog dela nadoknade, to je njegova zamena izvodljiva.

Pored ovih komplikacija treba navesti još jednu vrstu komplikacija, koja, za razliku od predhodnih, u potpunosti zavisi od pacijenta. Ovde pre svega mislim na održavanje oralne higijene. Ukoliko se ne vodi stroga higijena, veoma lako može doći do infekcije periimplantne gingive. Kako je spoj mekih tkiva i implantata i dalje najslabija tačka svih implantata, to će se infekcija, nastala u ovoj regiji, vrlo brzo i lako raširiti do koštanog tkiva. Jednom, kada infekcija dospe do kosti, ona se brzo širi. Kako implantati, za razliku od zuba, nema živce, to organizam neće primetiti prisustvo infekcije. Ovo će na kraju dovesti do gubitka implantatai dobrog dela koštanog tkiva.

Posted:

Ocuvanje kostanog tkiva - augmentacija kosti

cv04Alveola i alveolarni greben su koštana tkiva koja se nalaze oko zuba i koja zavise od njih. Upravo su zubi preko alveolarne kosti povezani sa vilicom. Volumen kao i oblik alveolarne kosti pre svega zavisi od oblika zuba, pravca njegovog nicanja kao i njegovog položaja. Uklanjanje tj. veđenje zuba dovodi do atrofičnih promena u alveolarnom nastavku. Gubitkom zuba i alveolarna kost gubi svoju ulogu te dolazi do njenog povlačenja.

Ekstrakcija zuba predstavlja jednu od najčešće izvođenih stomatoloških intervencija. Generalno, ekstrakciona rana zarasta bez smetnji. Međutim, nakon takvog zarastanja dolazi do resorpcije tj.do razgradnje kosti. Ona otpočinje neposredno nakon ekstrakcije zuba i dovodi do gubitka do čak 60% horizontalne i vertikalne dimenzije alveolarnog grebena u prve 2 godine. Najveći deo gubitka kosti uočava se sa bukalne strane (strane prema obrazu) i dešava se u prvih 3 meseca nakon vađenja zuba. Ovi procesi dovode do stvaranja užeg i nižeg grebena, što rezultira pomeranju centra grebena u nepčanom/jezičnom smeru. Defekat, nastao ektrakcijom zuba, može biti i veći usled oboljenja periodoncijuma, endodontskih lezija ili traume zuba koji se vadi.

Gubitak alveolarne kosti, osim u nekim ekstremnim slučajevima, do sada nije predstavljao problem na koji je većina stomatologa obraćala pažnju. Međutim, razvojem estetske stomatologije u poslednjoj dekadi kao i sve većih zahteva pacijenata u pogledu estetike, problem gubitka kosti nakon ekstrakcije zuba, pogotovo u predelu prednjih zuba, postao je značajan. Dovoljna količina kosti kao i povoljan oblik alveolarnog grebena predstavljaju preduslove za postizanje optimalne funkcionalne i estetske protetske nadoknade. Pored problema koje gubitak visine i širine alveolarnog grebena stvara u protetici, oni se javljaju i u hirurgiji tj. implantologiji. Dentalni implanti imaju visok stepen uspešnosti kako u krezubim tako i u potpuno bezubim vilicama, ali za njihovo postavljanje neophodna je kako visina tako i odgovarajuća širina alveolarnog grebena.

Vađenjem zuba alveolarna kost, u kojima su smešteni zubi, gubi na svojoj veličini. Neki faktori koji dodatno utiču na gubitak kosti su: pušenje, ispiranje hlorheksidinom i podizanje režnja.
– Zarastanje rane nakon vađenja zuba zavisi od brojnih celularnih i molekularnih reakcija da bi se odigrao bez poteškoća. Tačan mehanizam uticaja pušenja na proces zarastanja nije u potpunosti poznat, ali se deo negativnog uticaja pripisuje se nikotinu, koji je veoma potetna citotoksična supstanca. Očekuje se i do 0,5 mm veća atrofija alveolarnog grebena kod pušača nego kod nepušača.
– Grupa naučnika je 1994. ispitivala uticaj hlorheksidina na proces zarastanja nakon ekstrakcije zuba. Kod pacijenata koji su 30 dana ispirali usta hlorheksidinom (prije vađenja zuba) uočeno je povećanje koštane gustine dok je gubitak visine alveolarne kosti bio neznatan.
– Brojna istraživanja ispituju uticaj podizanja režnja (podizanje sluzokože i ogoljavanje kosti) u toku ekstrakcije zuba na stepen atrofije alveolarnekosti. U ovim istraživanjima došlo se do rezultata da odizanje režnja dovodi do povećane atrofije (u iznosu od oko 0,6 mm) u odnosu na prosečne vrednosti. Smatra se da ovaj postupak utiče na proces zarastanja time što kompromituje prokrvljenost rane i na taj način smanjuje sposobnost tkiva da zaraste.

U cilju smanjenja atrofije alveolarne kosti, uveden je veći broj biokompatibilnih materijala. Tu spadaju:
cv06– Autogeni graftovi ili autograftovi su materijali tj. tkiva koja se uzimaju sa jedne i premeštaju se na drugu lokaciju unutar iste osobe.
– Alograftovi su materijali koji se dobijaju od donora druge osobe.
– Ksenograftovi su materijali koji se dobijaju od donora koji pripada drugoj vrsti(npr. deproteinizovani minerali dobijeni iz goveđe kosti).
– Aloplastični materijali su sintetski stvoreni, inertni materijali koji se koriste kao zamenici za koštane graftove.

Uspešnost ovih materijala u očuvanju kosti nakon vađenja zuba dokazana je u brojnim naučnim radovima. Prosečna širina alveolarnog grebena pre vađenja zuba iznosi oko 12 mm, dok nakon vađenja zuba iznosi 5,9 mm (prosečni gubitak iznosi 4,3 mm). Korišćenjem materijala za očuvanje kosti ovaj gubitak se smanjuje na 2,5 mm.

Iako upotreba ovih materijala ne predstavlja standard u svakodnevnoj stomatološkoj praksi, povećani estetski zahtevi pacijenata kao i sve veća ekspanzija implantata dovešće do toga da se materijali za očuvanje alveolarne kosti nakon ekstrakcije zuba uvedu u stomatološku svakodnevnicu.

Posted:

Savremena radiologija u korist stomatologije

vc45Savremena stomatologija, kao i medicina uopšte, obuhvata i savremene aparate. Pod ovim najviše se podrazumeva upotreba najmodernije dijagnostičke procedure u cilju postizanja najboljih rezultata, planova terapije i prevencije neželjenih efekata.

Jedna od oblasti u kojima je potreba za pouzdanim dijagnostičkim sredstvima krajnji imperativ, jeste oralna hirurgija tj. da budem precizniji, oralna implantologija. Iako su se u zadnjih par decenija, koliko su implanti postali poznati javnosti, istovremeno razvijala i odgovarajuća dijagnostička sredstva i aparati, ovde će biti reči samo o novom sistemu kompjuterske tomografije, koja je dobila naziv Cone beam kompjuterska tomografija (CBCT).

vc441Na uspešnost implatne terapije, kao i na sve druge vrste terapija, utiču mnogi faktori. Pre svega to su: status koštano-implatnog spoja, hirurška tehnika postavljanja implantata, tip i dizajn implanta, kao i gustina i količina okolne kosti. Za razliku od nekih drugih faktora na koje stomatolog može imati uticaja, gustina kosti je nepromenljiv faktor i na njega se ne može uticati. Obzirom da se dugoročna uspešnost implantne terapije ne može postići u kosti male gustine to je odgovarajuća gustina kosti jedan od najvažnijih faktora, koju je neophodno izmeriti pre postavljanja samog implantata.

Potreba kliničara da na objekativan način saznaju vrednosti gustine kosti pre samog procesa postavljanja implanta, dovela je do toga da se radiografija upotrebi u te svrhe. Još je Hounsfild 1973. godine pokazao da se gustina kosti može odrediti upotrebom CT-a. Upravo je Hounsfild 1967. godine razvio prvi CT aparat. Od tada, CT tehnologija se rapidno razvijala i dala četiri generacije ovih skenera. I pored toga, jedan od najvećih nedostataka CT, kao metode u preimplatološkoj proceni gustine kosti, jeste doza zračenja kojoj se svaki pacijent podvrgava. CT, u poređenju sa ostalim metodama, daje relativno visok nivo zračenja. Pored ovoga, drugi nedostaci CT uključuju: odgovarajući program za prikazivanje snimka nije uvek dostupan, cena pregleda kao i samog aparata dosta je visoka, donjovilični kanal nije uvek najbolje prikazan i artefakti na snimku, koji se javlja kod prisustva metalnih predmeta u polju posmatranja, mogu ometati čitanje slike.

Zbog svega ovoga, kao i zbog smanjenja cijene aparata (koji je činio CT praktično dostupnim samo bolnicama i većim zdravstvenim ustanovama) radilo se na pronalaženju novog aparata, koji bi zadovoljio i ove potrebe.

vc40Naučnoj javnosti je 1998. godine prezentovan novi CT uređaj, koji je bio zasnovan na “cone beam” tehnologiji tj. njegovi X zraci bili su postavljeni, od izvora do detektora, u obliku kupe, po čemu su i dobili ime. Za razliku od njih, CT aparati su imali raspršivanje X zraka u obliku lepeze. Tako se slika na CT-u dobijala iz više snimaka koji su se naknadno spajali u jednu, dok se slika na CBCT-u dobijala samo jednim rotiranjem izvora i detektora oko ciljane regije. Ovo je značilo da je vreme snimanja bilo manje pa je samim tim i doza zračenja bila neuporedivo manja. Sa druge strane, u sklopu CBCT-a nije bilo potrebe za kompleksnim mehanizmima za stabilizaciju slike (jer je vreme snimanja bilo mnogo manje nego u CT-u) pa je samim tim i cena ovih aparata bila mnogo pristupačnija.

Preciznije rečeno, CBCT koristi dvodimenzinalni detektor koji, jednom rotacijom oko željene zone, skenira čitavu regiju. Za razliku od CT, čiji se preseci moraju spajati u jednu celinu, CBCT mnogo efikasnije iskorišćava X zrake. Konstatnim detektovanjem i kasnijom obradom tih podataka dobijenih iz detektora, dobija se trodimenzinalna slika koštanih struktura glave. Iako se na ovaj način ograničava mogućnost posmatranja dobijenog snimka, koji se može gledati isključivo na monitoru kompjutera, podaci koji se ovako dobijaju mnogo su detaljniji i obuhvatniji, što je za potrebe hirurgije veoma bitno.

Mogućnost CBCT da pokaže i najmanje detalje kao i da da uvid u strukturu tvrdih tkiva pokazala je veliki značaj ne samo u hirurgiji glave i vrata, već i u ostalim oblastima stomatologije: ortodoncija, endodoncija, parodontologija itd.

Sve ove karakteristike (niska cena, niža daoza zračenja, upotrebljivost u više oblasti stomatologije) čine ovaj aparat veoma popularnim u stomatologiji.

Posted:

Laseri u stomatologiji

lc01Iako se laser pronađen još 50ih godina prošlog veka,a njegova prva pojava na filmu bila još 1964. godine („Goldfinger“ sa Šon Konerijem u ulozi agenta 007) njegova primena u stomatologiji je malo sačekala. Tako su laseri u stomatologiji upotrebljeni tek 1990. Godine, kada je odobrena njegova upotreba u tretiranju mekih tkiva usne duplje, dok je 1996. dozvoljen rad na koštanim tkivima.

Danas, posle skoro dve decenije upotrebe lasera, njegova primena u stomatologiji je raznovrsna, i to od estetske primene kod izbeljivanja zuba, pa sve do ozbiljnih hirurških intervencija na kostima lica. Iako raznovrsna, primena lasera u današnjoj stomatologiji najčešća je u sledećim intervencijama:

– Lečenje oboljenja mekih tkiva – Laseri se danas koriste u terapiji nekih oboljenja mekih tkiva kao što su herpes, afte i parodontopatija. Oni utiču na brže zarastanje promena kao i na olakšavanje subjektivnih tegoba (pre svega osećaj bola i žarenja),

– Endodontska terapija zuba – U ovom slučaju laseri imaju ulogu u dezinfekciji kanala korenova. Ovo se radi kod zuba koji treba da se endodontski leče tj. kojima treba da se izvadi živac, što je jedan od preduslova za uspešno izlečenje takvih zuba,

lc02– Uklanjanje karijesa – Danas postoje laserski sistemi kojima se mogu ukloniti kariozne promene na zubima (kvar zuba). Na taj način se izbegava upotreba bušilice, koju svi mi tako mrzimo (mi, stomatolozi, ipak malo manje),

– Izbeljivanje zuba – Jedan od načina izbeljivanja zuba jeste i lasersko izbeljivanje, kod kojeg laser ubrzava i pojačava dejstvo nekog hemijskog agensa (najčešće je to vodonik ili karbamid peroksid) koji se postavalja na površini zuba,

– Upotreba u hirurškim intervencijama – Laseri se danas koriste ne samo u oralnoj već i u opštoj hirurgiji. Prednosti njihove primene ogledaju se pre svega u oštrim rezovima kao i mnogo manjem stepenu krvavljenja pri samom radu, što hirurzima umnogome olakšava posao.

Posted:

Anestezija i umnjaci

kr02Istraživači sa Univerzitetu u Tuftu, SAD, otkrili su statističku vezu između lokalne anestezije, koja se daje deci uzrasta od 2. do 6. godine, sa nedostatkom umnjaka. Rezultati epidemiološke studije, koja je objavljena u Žurnalu Američke dentalne asocijacije (The Journal of the American Dental Association), sugeriše da injektiranje anestezije deci u ovom uzrastu može dovesti do poremećaja u razvoju ovih zuba.

Prema rečima jednog od autora ovog istraživanja, prof. Antonija Silvestrija, intrigantno je da rutinski postupak, kakav je postupak davanje anestezije, može dovesti do poremećaja u razvoju zuba. Ovo je prva studija u ljudskoj populaciji koja pokazuje vezu između rutinskog i minimalno invazivnog postupka i zaustavljenog razvoja zuba.

Umnjaci su zubi koji su potencijalno osetljivi na spoljne uticaje zbog njihovog razvoja. Za razliku od drugih zuba, njihov razvoj ne počinje u periodu dok smo u majčinom stomaku, već dosta nakon porođaja. U periodu od druge do šeste godine, klice umnjaka počinju da se razvijaju u bočnim uglovima naših usta, a sami zubi najčešće niču u periodu od 16-te do 20-te godine.

kr01Nemaju svi umnjake ali oni koji ih imaju često imaju probleme sa njima. Ti problemi najčešće se ogledaju u vidu neizniklih ili poluizniklih zuba, koji moraju da se vade hirurškim putem. Tako, statistika navodi da 9 od 10 osoba ima barem jedan neiznikao umnjak, koji može dovesti do bola, infekcije i/ili lošeg zadaha. Upravo zbog ovoga, brojni stomatolozi predlažu hirurško uklanjanje umnjaka kako bi se sprečile ove komplikacije.

Umnjak u početku razvoja, kada se označava kao zametak, osetljiv je na povrede u toku dugog vremenskog intervala jer nije pokriven koštanim tkivom. Naime, zametak umnjaka je pokriven samo tankim slojem sluzokože. Kada se zametak stvori, on nije veći od promera igle za anesteziju, a meko tkivo, koje okružuje zametak, blizu je mesta gdje se vrši ubod igle prilikom rutinske aplikacije anestezije.

Istraživanje rađeno na Univerzitetu Tuft pokazuje da osobe koje jesu primale anesteziju u navedenom dobu imaju 4,35 puta veću šansu da im nedostaje umnjak od osoba koje to nisu primale.

Ovakvo istraživanje, sa jedne strane, treba da podstakne slična istraživanja u budućnosti, koja bi obuhvatila veći uzorak. Sa druge strane, treba skrenuti pažnju da lokalna anestezija, koja se upotrebljava u stomatologiji skoro 100 godina, može imati uticaj na formiranje molara. Ova informacija može poslužiti kao osnova za razvijanje metoda koje bi sprečile razvoj umnjaka.

Posted:

Alveolitis - zasto boli rana nakon vadjenja zuba

Alveolit ili alveolitis predstavlja poremećaj zarastanja rane nakon vađenja nekog zuba. Iako on za stomatologe ne predstavlja veliki problem za rešavanja, alveolit je jedna od najneprijatnijih komplikacija koje može zadesiti pacijenta. Karakteriše se jakim bolovima i velikom osetljivošću, kako na pritisak tako i na termalne nadražaje.

kd12U luiteraturi poznat kao i „dry socket“, ovaj problem na sreću nije toliko često zastupljen jer se javlja se u oko 2% slučajeva. Češće se javlja nakon vađenja gornjih zuba; češći je kod muškaraca, a od godišnjih doba, najčešće se javlja u proleće.

Ova promena najčešće se javlja dva do tri dana nakon vađenja zuba. Što se tiče kliničke slike, najupečatljivija promjena je, pored intezivnog bola, odsustvo normalnog koaguluma. Alveola (mesto gde je nekada bio zub) je ispunjena ili slabim, sivim koagulumom (ugruškom) koji neprijatno miriše ili je čak i potpuno prazna. Upravo ova činjenica objašnjava zašto je ovo veoma bolna komplikacija. Kako se u zidovima alveole nalaze nervni završeci, to će oni, ukoliko ne budu bili pokriveni koagulumom (zamislite ga kao jedan topli ogrtač), biti veoma nezadovoljni svojim položajem u spoljašnjoj sredini pa će vas konstatno podsećati (u vidu bola) da im mesto nije tamo.

kd11Ono što je najbitnije za alveolitis jeste da on NE predstavlja infekciju te se samim tim ne treba preba odnositi kao prema jednoj. Alveolitis je u suštini poremećaj u stvaranju zdravog koaguluma. Zašto se ovo događa još se u potpunosti ne zna. Postoje neke teorije o poremećaju cirkulacije u alveoli ali ni jedna od ovih teorija nije u potpunosti potvrđena.

Upravo zbog toga što se u potpunosti ne zna uzrok alveolita, samim tim se ne mogu ni preduzeti mere kojima bi smo sprečili nastanak alveolita. Međutim, pri vađenju zuba uvek treba zub ukloniti sa što manje trauma po kost i okolna meka tkiva. Tada se smanjuje mogućnost da dođe do poremećaja krvavljenja (što je neophodno pri obrazovanju normalnog koaguluma) jer se većina teorija oslanja da je upravo to uzrok alveolita.

kd13Kao što je već rečeno, alveolitis predstavlja poremećaj organizma da stvori u datom trenutku normalan koagulum. Zbog toga je i terapija usmerena u dva pravca. Prvo, terapijom ublažavamo bol pacijentu. Drugo, aplikovanjem odgovarajućih lekova potpomažemo organizmu da stvori koagulum. Naravno, sve ove intervencije, a to će reći: uklanjanje “lošeg” koaguluma, ispiranje alveole, provociranje krvavljenja (zarad stvaranja novog koaguluma) kao i postavljanje medikamenata, sve one se rade pod anestezijom.

Posted:

Zub pod otokom se vadi!!!

Iako prisustvo otoka oko zuba nije kontraindikacija, postoji bojazan mnogih pacijenata (a i lekara) da se ovakvi zubi ne smeju vaditi dok se otok ne povuče. Zbog ovako pogrešne slike, treba objasniti principe zašto i kada se ovi zubi mogu i trebaju vaditi.

hsgsywg2Otok zuba, koji ima zubno poreklo (postoje otoci koji nisu uzrokovani procesima u zubu), ne predstavlja ništa dugo do kolekcije gnoja koja se najčešće nalazi oko vrha korena zuba. Ovaj gnoj je nastao kao rezultat prodora bakterija sa površine zuba (kvar) preko pulpe zuba. Ovaj stadijum označava se kao pulpitis i, ukoliko se ne leči, dovodi do odumiranja pulpe zuba i širenja bakterija van zuba. Upravo tada dolazi do nastanka i akumulacije gnoja oko korena zuba. Kolekcija gnoja je u nivou kosti (kada nije vidljiv golim okom) sve do onog trenutka kada probije površinu kosti (ova faza je veoma bolna) i kada otok postaje vidljiv. Gde će se otok pojaviti, zavisi od više faktora, pa se tako on može pojaviti kako unutar usne duplje, tako i van nje.

Lečenje ovakvih stanja samo antibioticima je malo efikasan metod. Ovo se objašnjava time da je kost slabo prokrvljeno tkivo. Kako se oralno uzet antibiotik širi organizmom putem krvi, to se u kosti ne može dostići efikasna koncentracija antibiotika. Samim tim uzimanje antibiotika dovodi do smanjenja otoka, ali ovakva terapija ima veliki rizik od stvaranja sojeva bakterija otpornih na antibiotike. Sa druge strane,sam uzrok otoka ostaje netaknut, što dovodi do vraćanja otoka nakon prestanka antibiotkse terapije.

bcjs6423Jedan od osnovnih principa u medicini i hirurgiji izražen je u latinskoj izreci „Ubi pus, ibi evacua“, što u prevodu znači: gde ima gnoja, treba ga ukloniti. Ovaj princip se primenjuje i u stomatologiji, pa prema tome kod postojanja otoka treba izvršiti evakuaciju gnoja. Ovo se može postići na dva načina: incizijom i vađenjem zuba. Incizija predstavlja postupak pravljenja malog reza kože ili sluzokože u cilju pristupa gnojnoj kolekciji. Kako se ovaj postupak ne može uvek odraditi, to se smatra da je vađenje zuba najbolji način rešavanja otoka zuba. Vađenjem zuba uklanja se uzrok nastanka istog i ostvaruje se slobodan prolaz za gnoj.

Vađenje zuba se ne preporučuje samo u onim situacijama kada se zbog otoka ne može aplikovati anestezija, dok seu svim drugim slučajevima može slobodno pristupiti intervenciji.

Zato, uradite sve da do otoka ne dođe, a ako se to ipak desi, budite sigurni da je vađenje zuba najbolji način da se on ukloni.

Posted: