Ortodoncija predstavlja granu stomatologije koja se isključivo bavi malokluzijama tj. nepravilnim zagrižajima. Ove nepravilnosti mogu biti delo lošeg položaja zuba i/ili loših međuviličnih odnosa. Sama reč "ortodoncija" nastala je od grčkih reči orthos, što u prevodu znači prav ili savršen, i odous, što u prevodu označava zub. Ortodoncija se uglavnom bavi ispravljanjem malokluzija kao i uticajem na rast i razvoj vilica u cilju sprečavanja nastanka ovih malokluzija.

Malokluzije predstavljaju stanja u kome postoji odstupanja od normalnog odnosa jednih zuba prema drugim zubima u istom zubnom luku, kao i prema zubima suprotnog luka.

U mnogim slučajevima teško je odrediti da li jedna malokluzija pripada ekstremnim varijacijama normalnog stanja ili nepravilnostima u razviću. Prema današnjoj klasifikaciji, sve malokluzije mogu se podeliti u nekoliko grupa, i to:

Nepravilnosti pojedinih zuba mogu se javiti u više oblika, i to u: položaju, broju, obliku, veličini i razviću. Kod ovih, kao i kod drugih, nepravilnosti uvek se polazi od "normalnog" što otežava stvari jer su kriterijumi za "normalno" individualni.

- Nepravilnosti u položaju mogu biti različiti i označavaju bilo kakav poremećaj zuba van zubnog luka. Uglavnom zahvataju pojedine zuba mada u nekim poremećajima mogu biti zahvaćeni i svi zubi.

- Nepravilnosti u broju ogledaju se pre svega u pojavi smanjenog broja (hipodontia) ili povećanog broja zuba (hiperdontia). Nedostatak mlečnih zuba često je praćena i nedostatkom istih stalnih zuba.

- Nepravilnosti u obliku zuba prije svega se ispoljavaju kao nepravilnosti krune, korena ili krune i korena zuba.

- Nepravilnosti u veličini zuba se ispoljava u vidu promene veličine zuba, i to u vidu uvećanih (macrodontia) ili smanjenih zuba (microdontia). Ove promene uglavnom su nasledne prirode.

- Nepravilnosti u strukturi zuba ogledaju se u strukturnim promenama gleđi, dentina ili cementa. Mogu biti nasledne ili stečene (pod uticajem spoljnih faktora, kao što su lekovi, razna oboljenja, povrede itd.)

Sagitalne nepravilnosti u okluziji se ogledaju u promenama zubnih nizova u sagitalnoj ravni tj. u ravni koja ide od naprijed ka pozadi i dijeli lice i tijelo na levu i desnu polovinu. Promene u ovoj ravni ogledaju se u pomeranju okluzalnog odnosa napred ili pozadi. Ove promene mogu podeliti u tri velike klase.

Tansferzalne nepravilnosti u okluziji predstavljaju promene okluzije u transferzali tj. u ravni koja deli telo na gornju i donju polovinu. Promene u ovoj ravni javljaju se u vidu pomeranja okluzije levo ili desno i te promjene se označavaju kao ukršten zagrižaj. Može biti samo sa jedne strane (unilateralan) ili sa obe (obostran).

Verikalne nepravilnosti u okluziji jesu promene u okluziji koje se javljaju u frontalnoj ravni tj. u ravni koja ide sa leva na desno i deli telo na prednju i zadnju polovinu. Nepravilnosti u ovoj ravni javljaju se u vidu otvorenog i dubokog zagrižaja.

Pod prevencijom, uopšte gledano, podrazumeva se delovanje koje ima za cilj sprečavanje nastanka oštećenja i oboljenja organizma kao i da se sačuva zdravlje uopšte. U ortodonciji to su pre svega mere kojima se sprečavaju nastanak malokluzija. Ciljevi ortodontske prevencije su obezbeđivanje optimalnih uslova za normalan rast i razvoj orofacijalnog sistema. Sami oblici te prevencije pre svega su određeni starošću pacijenata tj. metode prevencije se razlikuju kod dece različitog uzrasta.

Tako se razlikuju sledeće preventivne mjere:

Preventivne mere u ovo doba možda predstavljaju i najznačajnije za pravilan rast i razvoj orofacijalnog sistema. U ovom periodu dešavaju se najintezivnije promene kada dolazi do rasta i razvoja vilica kao i nastanka zuba. Za ovaj period nema specifičnih preventivnih mera već se prevencija svodi na sprovođenje higijensko dijetetskog režima. To pre svega podrazumeva zabranu uzimanja štetnih lekova, zaštita od infekcija (naročito virusnih), stresnih situacija, intoksikacija i sl. Takođe, velika pažnja se treba usmeriti i na ishranu koja treba biti uravnotežena kako bi se plodu omogućili svi neophodni uslovi za normalan rast i razvoj.

Rođenjem deteta na rast i razvoj utiču i brojni spoljašnji uticaji. Najznačajniji faktor u ovom periodu za pravilan rast i razvoj predstavlja ishrana. Značaj pravilne ishrane ogleda se ne samo u sastavu hrane već i u pravilnom načinu ishrane samog djeteta. Ishrana dojenjem ne bi trebalo da traje manje od 4 do 6 mjeseci. Samo dojenje ima višestruki značaj, kako za bebu tako i za samu majku. U prvom redu stopa smrtnosti kod odojčadi veća je kod onih beba koja se veštački hrane. Takođe, sastav humanog mleka pruža bolji osnov za razvoj imunog sistema deteta. Funkcija sisanja predstavlja značajan faktor koji doprinosi boljem rastu i razvoju vilica jer se tada razvija 60 puta veća snaga mišića nego kod veštačke ishrane dudicom.

U slučajevima kada je neophodna veštačka ishrana, dudica ,kojom se doji dete, trebala bi biti oblika bradavice dojke (nuk dudice). Treba nastojati da se ritam dojenja kao i dužina trajanja što više približe prirodnom načinu.

Veoma važan faktor jeste i položaj deteta pri dojenju. Mleko ne treba da teče u usta silom zemljine teže, već dete treba da primeni izvjsnu usisnu silu da bi se nedostatak dojenja barem delimično nadoknadio. Zbog toga NIJE ispravno dete hraniti u ležećem položaju a bocu držati iznad glave deteta. Dete treba biti u napred nagnutom položaju, a bocu držati horizontalno.

Prevencija u ovom periodu (do 3. godine) odnosi se na pravilno uzimanje hrane. Hrana treba biti raznovrsnija nego kod odojčeta i treba da omogući sve što je potrebno organizmu u razvoju tj. oko 100 različitih činilaca (oko 20-ak vitamina i minerala, 23 aminokiseline, 10-ak masnih kiselina i isto toliko šećera). U ovom periodu neophodno je unositi i proteine životinjskog porekla. Laganim nicanjem mlečnih zuba i hrana treba da bude sve tvrđa. Nicanjem mlečnih molara (između 12-og i 18-og meseca) dete već treba da žvaće. U tom periodu refleks sisanja treba zameniti refleksom žvakanja. Pravilno žvakanje ima vičestruku ulogu. Doprinosi pravilnom razvoju vilica, uspostavljanju pravilnih međuviličnih odnosa a povećava otpornost zuba na karijes.

U uže preventivne mere pre svega mislimo na prevenciju nastanka loših navika. Tu razlikujemo:

- prevencija navike sisanja,
- prevencija navike disanja na nos i
- prevencija preranog gubitka zuba.

Kada se i govori o lošim navikama uvek se prvo pomisli na sisanje prsta, varalice, usne, jezika, dekice i drugih predmeta. U većini slučajeva navika se gubi u 2. ili 3. godini života mada može biti održana sve do školskog uzrasta, pa i duže. Među posledicama održane navike sisanja najčešće se javlja otvoreni zagrižaj. Upravo zbog toga ovakve loše navike treba sprečiti u samom nastanku. Za tako nešto pojedini autori predlažu radikalne mere (imobilizacija ručnog zgloba). Međutim, to može biti štetno ne samo za psihički tazvoj deteta već se mogu razviti i neke sekudarne loše navike. Upravo zbog toga ovakve metode nisu preporučljive. Danas se smatra da se prvo treba utvrditi uzrok navike a potom ga odstraniti. U nekim slučajevima se dobrim pokazuje duže aktivno bavljenje detetom tj. duži kontakt sa detetom.

Disanje kroz nos predstavlja refleksnu funkciju. Preduslov za to jeste prohodnost nosnih puteva. Disanje kroz nos predstavlja veoma važan faktor za normalan rast i razvoj lica pa je samim tim veoma važno da se onemoguće svi faktori koji bi doveli do nastanka navike disanja na usta. Ni novorođenče ni odojče ne mogu disati kroz usta. U tom razvojnom periodu visok anatomski položaj grkljana zatvara disajni put kroz usta. Zbog toga bi bilo koje oticanje nosne sluznice dovelo do stanja opasnog po život deteta. Disanje na usta često je posledica opstrukcija u nosnim putevima. Zbog toga se prevencija uglavnom odnosi na prevenciju nastanka kijavica i zapaljenja srednjeg uha koja rezultiraju neprohodnošću nosnih puteva.

Pod preventivnim gubitkom zuba podrazumeva se svaki izvađen mlečni zub iza kojeg zub naslednik ne izraste za 6 mjeseci. Kada je reč o stalnim zubima, može se slobodno kazati da je svaki njihov gubitak prevremen. Najčešći uzrok gubitka zuba kod dece jste karijes i njegove komplikacije. Takođe, veliki problem predstavlja verovanje da mlečne zube ne treba čuvati "jer će se ionako zaminiti stalnim". Ovakvo verovanje dovodi do toga da roditelji zapostavljaju negu mlečnih zuba svoje dece što dovodi do njihovog preranog gubitka. Svaki mlečni zub ima ulogu u razvoju vilice kao i u razvoju normalnog odnosa gornje i donje vilice. Zbog toga se prevencije prije svega odnosi na sprečavanje nastanka karijesa kao i rano lečenje već nastalog. Ukoliko je već došlo do preranog gubitka zuba onda se prevencija odnosi na čuvanje prostora za zub koji će ga zameniti. Ovo se postiže specijalnim ortodonstkim aparatima (čuvari prostora).

Prevencija u širem smislu pre svega obuhvata lečenje prvih simptoma nepravilnog razvoja vilica. Sprovođenjem određenih vežbi kao i upotrebom nekih jednostavnih aparata, nastali poremećaji se, uz pomoć potencijala rasta i tazvoja, ispravljaju.

Mehanizam ispravljanja zuba zasniva se na mogućnostima pomeranja zuba ortodontskim aparatima bez štetnih posledica po zubu i, pre svega, mogućnosti kosti da se prilagodjava uticajima raznih sila tj. da na pritisak reaguje razgradnjom, a na vuču stvaranjem nove kosti. Pomeranje zuba dešava se tokom celog života: nicanjem zubi se pomeraju kroz viličnu kost; trošenje zubnih krunica dovodi do njihovog stalnog nicanja iz alveole; kontaktne tačke između zuba vremenom, zbog abrazije, postaju kontaktne površine, zbog čega se zubi neprekidno pomeraju; rani gubitak mlečnih i stalnih zuba praćen je spontanim pomeranjem susednih zuba prema praznom prostoru. Kako se zubi spontano pomeraju tako se sa njima seli i zubna čašica.

Najveći broj ortodontskih aparata za lečenje malokluzija zasnovan je na dejstvu mehaničkih sila. Zbog toga se dejstvo sila mora brižljivo prilagoditi mogućnostima potpornih tkiva, jer bi u suprotnom došlo do njihovog oštećenja.

Pored mnogobrojnih faktora koji se moraju uzeti u obzir, prilikom planiranja ortodontske terapije najveći uticaj ima pre svega životno doba pacijenta. Odmah treba naglasiti da je životno doba pacijenta, u kome se mogu izvršiti ortodonstka pomjeranja, skoro neograničeno. Dozirane sile prouzrokuju pomeranje zuba i poslije 30-te, pa i 40-te godine života. No, kako ortodonstko lečenje u celini, tako i pomeranje zuba, brže je i uspešnije, a postignuti rezultati stabilniji, ako se terapija obavlja u mlađim uzrastima. Kod odraslih osoba, reakcije tkiva na ortodontske sile su nešto usporenije, tako da su pomeranja zuba sporija.

Svi ortodontski aparati (fiksni i mobilni) "rade" na istom principu. Upotrebom blage sile (i to u visu guranja i povlačenja), delovi ovih aparata deluju na zube i njihove alveole (čašice). Tim laganim pritiskom dešavaju se dve stvari. Na strani gde je usmeren pritisak dolazi do aktivacije ćelija koje razaraju kost. U isto vreme se na suprotnoj strani aktiviraju se ćelije koje stvaraju novu kost. Na taj način cela alveola "putuje" noseći sa sobom i sam zub.

Mobilni ili pokretni pločasti ortodontski aparati predstavljaju najčeši vid ortodontskih pomagala kod pacijenata. Ovi aparati su u velikom procentu efikasni za ispravljanje gotovo svih vrsta malokluzija dok je postupak njihove izrade relativno jednostavan i ne predstavlja veliko opterećenje za pacijenta. Kako su pacijenti, kojima se rade ovakve vrste aparata, upravo deca, ova činjenica veoma je značajna jer se time sprečava odbojnost deteta prema ovim aparatima. Treba naglasiti da je, ne samo proces izrade već i samo nošenje ovih proteza apsolutno bezbolno. U suprotnom, ukoliko se pri nošenju aparata dete požali na bol to je znak da je pritisak aktivnih elemenata na zube preveliki.

Pokretni pločasti aparati pomeraju zube vršeći pritisak na krune zuba. Oni to ostvaruju preko svojih aktivnih elemenata (kukice, opruge, zavrtnji itd.). Neki od tih elemenata deluju automatski (kukice i opruge) dok neke treba aktivirati (zavrtanj).

Mobilni ortodonstki aparati moraju se nositi uveče, u toku spavanja, kao i MINIMUM 4 do 5 sati u toku dana.

Fiksni ortodonstki aparati se, kao što im i samo ime kaže, postavljaju na zube na taj način da ih može postaviti i ukloniti samo terapeut. Pričvršćavanje se obično izvodi putem posebnih delova tj. preko atečmena i bravica.

Terapija fiksnim ortodonstkim aparatima je individualna i može trajati od 6 meseci pa do nekoliko godina. Međutim, ortodontska terapija ne završava se skidanjem fiksnog aparata. Ona se može smatrati završenom samo ako i posle prestanka nošenja aparata novi položaj zuba ostane nepromenjen. Naime, iz iskustva je poznato da pomereni zubi, po prestanku nošenja aparata, imaju tendenciju da se vrate u svoj prvobitan položaj. Kako bi se ova pojava sprečila, posle skidanja fiksnih ortodontskih aparata postavljaju se tzv. retencioni aparati. Oni takođe mogu biti fiksni mada su češće mobilni i po svom obliku liče na pokretne pločaste aparate (proteze za djecu). Dužina nošenja ovih proteza zavisi pre svega od malokluzije koja je bila lečena.