Izbijeni zubi - ima li im spasa?

mas01U nekim slučajevima pada ili neke druge mehaničke povrede (naročito kod dece) može doći do izbijanja čitavog zuba iz njegovog mesta u vilici. Ova vrsta povreda isključivo se primenjuje kod jednokorenih zuba. Ovo je i logično jer višekoreni zubi imaju uglavnom raširene korene, te su samim tim mnogo bolje učvršćeni u svoj alveoli. Sa druge strane, češća pojava ovih povreda kod dece objašnjava se time da korenovi njihovih zuba ili nisu završili rast (kada su u pitanju stalni zubi) ili je počeo proces razgradnje istih (mlečni zubi).

Do izbijanja zuba van alveole može doći na brojne načine. Ipak, tri su najčešća:

  • Kao što je već rečeno, do izbijanja zuba može doći kao posledica neke traume. To su najčešće pad na bradu, udarac pesnicom, saobraćajne nesreće i slično;
  • Do izbijanja takođe može doći usled greške stomatologa tj. kada stomatolog greškom izvadi pogrešan zub;
  • Treća mogućnost jeste da se zub namerno izvadi, jer je to jedini način da se zub izleči. Posle terapije zub se vraća u svoju alveolu.

mas02Kada dođe do traumatskog izbijanja zuba, onda treba reagovati odmah. Izbijeni zub treba staviti u neku čistu posudu i trebalo bi ga održavati u vlažnoj sredini. Za ovakve slučajeve najbolje bi bilo da se za to koriste specijalizovane tečnosti. Međutim, kako nam gotovo nikad nisu pri ruci kada nam trebaju, to u ove svrhe najbolje može poslužiti občno mleko. U krajnjem slučaju može se koristiti pljuvačka povređenog. Dalje, povređenog treba, zajedno sa zubom, što pre odvesti kod stomatologa. U ordinaciji se zub čisti od eventualnih nečistoća, vraća u alveolu zub i fiksira za oklone zube.

Kada je u pitanju greška stomatologa, prognoza je nešto bolja, jer je zub najmanje oštećen i „kontaminiran“. Takav zub se odmah vraća u svoju alveolu. Kao i kod izbijanja druge etiologije i ovde se zub mora fiksirati za okolne zube.

Kod namernog vađenja zuba, stomatolog izvađeni zub, u najkraćem mogućem vremenu, podvrgava terapiji. Posle toga, vraća ga u alveolu, nakon koje vrši imobilizaciju.

Kod izbijanja zuba, najveći problemi predstavljaju kontaminacija, dužina vremena koje protekne od izbijanja do replantacije zuba kao i stepen oštećenja tkiva. Svi traumatsko izvađeni zubi su kontaminirani, pa njihov tretman obuhvata obaveznu primenu antibiotika i, ako su bili u kontaktu sa spoljnom sredinom, antitetanusnu zaštitu. Znatno veće šanse na uspeh imaju zubi koji su bili, od momenta povređivanja, u vlažnoj sredini jer, ukoliko su bili na suvom, ostaci periodoncijuma na zubu se suše i oštećuju.

Faktor vremena je od esencijalne važnosti. Smatra se da se i pod najpovoljnijim uslovima replantacija završava određenim stepenom resorpcije ako je zub proveo više od 30 minuta van alveole. Ako je ovaj period duži od 2 sata, resorpcija korena je neizbežna.

Kao što je već napomenuto, svi replantirani zubi moraju se fiksirati. Period fiksacije, koji se postiže postavljanjem žice sa unutrašnje strane zuba i koja mora da obuhvati barem po jedan zub sa obe strane, treba da iznosi oko 2 nedelje.

Posted:

Savremena radiologija u korist stomatologije

vc45Savremena stomatologija, kao i medicina uopšte, obuhvata i savremene aparate. Pod ovim najviše se podrazumeva upotreba najmodernije dijagnostičke procedure u cilju postizanja najboljih rezultata, planova terapije i prevencije neželjenih efekata.

Jedna od oblasti u kojima je potreba za pouzdanim dijagnostičkim sredstvima krajnji imperativ, jeste oralna hirurgija tj. da budem precizniji, oralna implantologija. Iako su se u zadnjih par decenija, koliko su implanti postali poznati javnosti, istovremeno razvijala i odgovarajuća dijagnostička sredstva i aparati, ovde će biti reči samo o novom sistemu kompjuterske tomografije, koja je dobila naziv Cone beam kompjuterska tomografija (CBCT).

vc441Na uspešnost implatne terapije, kao i na sve druge vrste terapija, utiču mnogi faktori. Pre svega to su: status koštano-implatnog spoja, hirurška tehnika postavljanja implantata, tip i dizajn implanta, kao i gustina i količina okolne kosti. Za razliku od nekih drugih faktora na koje stomatolog može imati uticaja, gustina kosti je nepromenljiv faktor i na njega se ne može uticati. Obzirom da se dugoročna uspešnost implantne terapije ne može postići u kosti male gustine to je odgovarajuća gustina kosti jedan od najvažnijih faktora, koju je neophodno izmeriti pre postavljanja samog implantata.

Potreba kliničara da na objekativan način saznaju vrednosti gustine kosti pre samog procesa postavljanja implanta, dovela je do toga da se radiografija upotrebi u te svrhe. Još je Hounsfild 1973. godine pokazao da se gustina kosti može odrediti upotrebom CT-a. Upravo je Hounsfild 1967. godine razvio prvi CT aparat. Od tada, CT tehnologija se rapidno razvijala i dala četiri generacije ovih skenera. I pored toga, jedan od najvećih nedostataka CT, kao metode u preimplatološkoj proceni gustine kosti, jeste doza zračenja kojoj se svaki pacijent podvrgava. CT, u poređenju sa ostalim metodama, daje relativno visok nivo zračenja. Pored ovoga, drugi nedostaci CT uključuju: odgovarajući program za prikazivanje snimka nije uvek dostupan, cena pregleda kao i samog aparata dosta je visoka, donjovilični kanal nije uvek najbolje prikazan i artefakti na snimku, koji se javlja kod prisustva metalnih predmeta u polju posmatranja, mogu ometati čitanje slike.

Zbog svega ovoga, kao i zbog smanjenja cijene aparata (koji je činio CT praktično dostupnim samo bolnicama i većim zdravstvenim ustanovama) radilo se na pronalaženju novog aparata, koji bi zadovoljio i ove potrebe.

vc40Naučnoj javnosti je 1998. godine prezentovan novi CT uređaj, koji je bio zasnovan na “cone beam” tehnologiji tj. njegovi X zraci bili su postavljeni, od izvora do detektora, u obliku kupe, po čemu su i dobili ime. Za razliku od njih, CT aparati su imali raspršivanje X zraka u obliku lepeze. Tako se slika na CT-u dobijala iz više snimaka koji su se naknadno spajali u jednu, dok se slika na CBCT-u dobijala samo jednim rotiranjem izvora i detektora oko ciljane regije. Ovo je značilo da je vreme snimanja bilo manje pa je samim tim i doza zračenja bila neuporedivo manja. Sa druge strane, u sklopu CBCT-a nije bilo potrebe za kompleksnim mehanizmima za stabilizaciju slike (jer je vreme snimanja bilo mnogo manje nego u CT-u) pa je samim tim i cena ovih aparata bila mnogo pristupačnija.

Preciznije rečeno, CBCT koristi dvodimenzinalni detektor koji, jednom rotacijom oko željene zone, skenira čitavu regiju. Za razliku od CT, čiji se preseci moraju spajati u jednu celinu, CBCT mnogo efikasnije iskorišćava X zrake. Konstatnim detektovanjem i kasnijom obradom tih podataka dobijenih iz detektora, dobija se trodimenzinalna slika koštanih struktura glave. Iako se na ovaj način ograničava mogućnost posmatranja dobijenog snimka, koji se može gledati isključivo na monitoru kompjutera, podaci koji se ovako dobijaju mnogo su detaljniji i obuhvatniji, što je za potrebe hirurgije veoma bitno.

Mogućnost CBCT da pokaže i najmanje detalje kao i da da uvid u strukturu tvrdih tkiva pokazala je veliki značaj ne samo u hirurgiji glave i vrata, već i u ostalim oblastima stomatologije: ortodoncija, endodoncija, parodontologija itd.

Sve ove karakteristike (niska cena, niža daoza zračenja, upotrebljivost u više oblasti stomatologije) čine ovaj aparat veoma popularnim u stomatologiji.

Posted: